Čovek je s vremenom, budući daje prvo bio lovac, naučio poštovati divljač, zato što mu je ona bila suparnik. Nekada je u njihovoj međusobnoj borbi mnogo puta pobedjivala i divljač. Kad bi se to dogodilo lovca bi polagali na prostirku ukrašenu lišćem i grančicama i oplakivali ga. Kad je pak čovek pobeđivao, divljač je dospevala na prostirku, a lovac joj se klanjao sa poštovanjem koje zaslužuje kao protivnik.
U toj borbi čoveka s prirodom nastao je i običaj upotrebe zelene grančice, kojim lovci simbolično poručuju da ulov nije ubistvo, nego plemenito suočavanje u kojem pobeđuje onaj ko je spretniji i veštiji, a pobeđenom se odaje počast.
Vekovima se u civilizovanom lovu i propisima vezanim uz njega divljači daje prilika da preživi, a ne da po svaku cenu bude odstreljena.
Zelena grančica i poslednji zalogaj
Zelenu grančicu kao simbol lovci nose na svojim druženjima, priredbama, svečanostima... To je najčešće vršni izbojak neke od crnogoričnih vrsta, pretežno smreke, a nosi se na desnoj strani lovačkog šešira. Ona je svojevrsno obeležje lovaca, a znak je njihove zahvalnost divljači za trofeje koje stiču i pripadnosti lovačkoj zajednici.
Lovac ne odstreljuje divljač na primitivan način, nego to čini tako da joj zada najmanje boli. Iz poštovanja prema njoj i zbog zahvalnosti za pruženo zadovoljstvo lova odaje joj poslednju počast stavljajući joj u usta grančicu kao posljednji zalogaj.
Kad divljač padne, onaj tko vodi lov - obično je to lovnik, otkine grančicu smreke ili koje druge crnogorice, hrasta ili nekog drugog drveta na meatu gde je divljač odstreljena, umoči u njenu krv i daje je lovcu, pruža mu ruku i čestita, a lovac je zatim zatakne za šešir.
Drugu grančicu otkine lovac i stavljaju divljači u usta, simbolično se odužujući za njezinu žrtvu i zahvaljujući joj za njen trofej.
Jedna se grančica stavlja i na prsa divljači, kao znak daje pravilno odstrijeljena, a kraj na kojem je otkinuta usmjeri se prema glavi divljači. I na samu se ranu stavlja jedna grančica. Ako se taj čin odvija na zbornom mestu nakon lova, onda lovac stoji s leđne strane divljači, a lovnik i ostali učesnici nasuprot njemu.
Poslednji zalogaj (grančica) daje se krupnim vrstama divljači, preživarima oba pola i svih dobnih razreda (jelen, jelen lopatar, srna, muflon i divokoza).
Fotografija za uspomenu
Krenula je sezona na srneću divljač, srndaća i medju brojnim fotografijama odstreljene divljači i fotografisanja lovca sa divljači ili samo divljači, nailazimo često na one koje nisu po lovačkoj etici.
Odstreljenoj krupnoj divljači se prilazi lagano i sa poštovanjem sa skinutim šeširom ili kapom jer se taj trenutak večno pamti bez obzira na jačinu trofeja. Divljač se okreće na desni bok, blago zarotirana zadnjim nogama ka nazad, a glava tek nešto zabačena prema ledjima, ako je npr. odstreljena divljač srndać, kako bi se rogovlje lepše prikazalo na fotografiji. Lovac se osloni na koleno jedne noge, na udaljenosti ne više od jedan metar od divljači, cev oružja upereno u bezbednom pravcu, zatvarač u zadnjem položaju.
Pozadina fotografije je najbolje da bude prirodno okruženje, a ne automobili, lovačke kuće itd.
Ukoliko je rana veća pokrije se zelenilom jer krvave slike ružno deluju. Fotografije na kojima se vidi krv, ne objavljujte.
Lovačko odelo - oblačenje
Iako se svi slažemo da odelo ne čini čoveka, prvi utisak koji ostavljamo je često zasnovan na našoj odeći. Lovačko odelo odražava lovca, pa je važno da naš izgled ne narušava ugled lovačke zajednice. Vreme kada se lovilo u starim vojnim uniformama je davno prošlo. Danas je lako pronaći različite odevne predmete za lov različitog kvaliteta, proizvođača i cena, tako da nema razloga za nošenje nečega što nije u skladu sa lovačkim kodeksom. Izbor između američkog stila sa kamuflažom ili evropskog stila sa jednobojnim maslinastim odelima, nama bliža, nije toliko važan. Bitno je da odeća koju nosimo namenjena za lov.
